Amir i Abdul iz Avganistana: Sanjamo da opet imamo porodicu

Tekst je urađen u sklopu projekta “Dobrodošli” koji realizuje Centar za aktivizam Vranje,a finansira Međunarodna organizacija za migracije (IOM)

Naš jezik je ljubav, lako se razumemo sa svima, jer govorimo jezikom ljubavi, kažu tinejdžeri iz Avganistana. 

Braća Abdul i Ahmed stigli su u Srbiju posle puta dugog dve godine. Mnogo loših stvari preživeli su na svom putu od Kabula do Preševa, ali o tome nerado govore. Kao da žele da zaborave sve ružno što im se dogodilo. Ne znaju gde su im majka i dve sestre koje su ostale u kampu za izbeglice u Turskoj. Nadaju se da će ih jednog dana sresti i da će svi zajedno završiti kod ujaka u Francuskoj, gde su se i zaputili prvobitno bežeći od rata u Avganistanu.

Ova dvojica dečaka koji kažu da imaju šesnaest i cetrnaest godina likom izgledaju mladje, ali kada pričaju stiče se utisak da su odrasli, možda čak i prerano i preterano za svoje godine. 

U Srbiju su stigli preko Makedonije. Kažu da su bili srećni kada su ih policajci pronašli na “ničijoj zemlji” na granici između Makedonije i Srbije. Izgubili su svoju “kolonu” i “vodiča”, sa kojima su krenuli iz Turske. Nekoliko dana tumarili su šumom i promrzli i gladni bili su zaspali u nekom grmlju kada ih je pronašla granična patrola Vojske Srbije, koja ih je predala policiji. Više su se plasili da ih ne pojedu vukovi u šumi, nego šta će im policajci uraditi. Nahranili su ih, ugrejali i prebacili u kamp u Preševu. Sada su tu, već su se navikli i odomaćili. Učestvuju na raznim radionicama, sportskim aktivnostima, a znaju i da se zaigraju loptom međusobno kao prava deca. To su retki trenuci kada se vidi da su zapravo samo prerano odrasla deca. 

Maštaju da nekako stignu do Francuske, gde im živi ujak sa porodicom. Stariji, Amir kaže da često zamišlja da su opet na okupu sa majkom i sestrama i da nedeljom sede i takmiče se u pevanju, dok majka pravi kolače od maka i čokolade, kao što su to znali da rade dok su svi zajedno živeli u Avganistanu. 

Mlađi, Abdul, bi voleo da ode u Francusku i postane kuvar, i da ima svoj kuvarski šou na televiziji. Voleo bi tada da dođe u Srbiju, kao poznati kuvar sigurno bi se svideo devojkama i onda bi oženio Srpkinju, jer one su kaže one najlepše na svetu.

Do tada, uče srpski jezik i pohađaju razne kurseve koji se organizuju u kampu. Engleski jezik su usavršili takođe na kursu koji je bio organizovan u kampu, a žele da nauče i kompijutere. Izlaze u grad kad dobiju dozvolu, i ponekad popričaju sa nekim prolaznicima. Kažu da su devojke u Srbiji mnogo lepe, ali da nisu upoznali ni jednu do sada jer su stidljivi i ne govore još uvek dobro Srpski.