Ispovest Albanca koji volontira u Centru za migrante u Preševu: Svi imaju istu tugu u očima

Rahim je osamnaestogodišnji mladić iz Preševa, koji studira menadžment i već nekoliko godina volontira u nevladinim organizacijama koje rade u Prihvatnom centru za migrante.

Pre pet godina,kada su prve izbeglice iz Sirije i Avganistana stigle u Preševo,prijavio se u Kancelariji za mlade da pomogne ovim ljudima koji su ostali bez svojih domova, prijatelja i porodica.

Tada petnaestogodišnji srednjoškolac svaki slobodan trenutak provodio je u kampu gde je pomagao da se podeli pomoć, obroci, odeća,hrana…

Zahvaljujući tome što govori engleski jezik i što je pokazivao veliku empatiju i razumevanje za njihovu muku brzo je stekao poverenje i zbližio se sa mnogim svojim vršnjacima koji su bežeći od rata, Balkanskom rutom završili u Preševu. 

Danas Rahim studira menadžment u informatici i kad god mu obaveze dozvole odlazi u organizacije koje pružaju pomoć migrantima da pomogne. 

-Mnogo je teških priča ispričano za ovih nekoliko godina, sa mnogo tužnih sudbina sam se susreo, ali sam i upoznao mnogo dobrih ljudi, pametnih mladih momaka kojima su nažalost strahote i bombe obeležile detinjstvo, dečaštvo i mladost – kaže Rahim. 

On dodaje da možda neke od mladića koje je upoznao u kampu, da se život nije poigrao sa njima, nikada ne bi upoznao. Neke bi, kaže možda sreo na nekoj platformi za video igre koju igraju mladi iz svih krajeva sveta. Ali, sudbina je htela da bude drugačije. 

-Svi su oni jako uplašeni i nepoverljivi. Prošli su kroz pakao bežeći od bombi. Mnogi su izgubili sve, dom, grad,prijatelje, svoje najmilije – objašnjava Rahim.

On kaže da svaki put iznova preživljava svaku ličnu priču svojih vršnjaka. 

-Svaki od ovih dečaka i momaka je stradao na svoj način. Svako ima svoju priču koja je različita od one druge, a opet sve liče jedna na drugu.-

Osim toga da su izgubili svoje kuće i uspomene, mnogi su baš na tom “putu spasa” kako su nazvali svoju izbegličku rutu, doživeli ponovno stradanje. 

-Pričali su mi kako su bežali ka Turskoj granici pod kišom metaka Iranske vojske i policije, kako su plutali u Egejskom moru i po nekoliko dana držeći se za drvo ili o torturi koju su prošli u bugarskom zatvoru. Svaki od njih imao je isti izraz straha i užasa na licu i tugu u očima. 

I osim tuge i straha, zajednička im je želja da se domognu Zapadne Evrope.

-Sanjaju o odlasku u Nemačku, Francusku, Švedsku.. Žele da dobiju azil i žive život bez straha da li će da dočekaju sutra- kaže Rahim.

Svi njegovi prijatelji koje je do sada upoznao u Prihvatnom centru ili su već otišli ili čekaju i traže način da se dokopalu Evropske unije. 

-Svi oni su zadovoljni kako se u Srbiji policija i organizacije ponašaju prema njima. Kažu da su se jedino u Srbiji osetili da ih neko tretira kao ljude, ali da je ipak njihov san život na zapadu Evrope – priča Rahim.

Prema njegovom svedočenju neki su taj san već i ostvarili.

-Nekoliko mojih prijatelja koje sam upoznao ovde u kampu uspeli su da se prebace u Francusku i Nemačku. Tamo imaju rođake, podneli su za azil i već polako sastavljaju svoje živote. Javljaju mi redovno o svakom napretku koji postignu i zajedno se radujemo tim malim uspesima koji dolaze nakon velikih patnji. Ja sam njih mnogo zavoleo i navijao sam da ostanu u Srbiji,ali ako je njihova odluka bila da odu tamo gde će biti srećni, ostaje mi samo da se radujem njihovoj sreći i da čekamo dan kada ćemo se negde okupiti u nekim lepšim i srećnijim okolnostima – završava Rahim.