Intervju:Abdul Hafar Sabat: Moj put života i smrti

Intervju je urađen u sklopu projekta Dobrodošli uz finansijsku podršku Međunarodne organizacije za migracije (IOM)

Abdul Hafar Sabat je šesnaestogodišnji tinejdžer iz Avganistana koji je zajedno sa stricem aplicirao za azil u Srbiji. 

Živeo je dve godine u kampu za migrante u Vranju, a onda je naučio srpski i dobio dozvolu za rad. Sada radi kao prevodilac. 

Abdul je iz mesta Nangrahar pored Kabula i kaže da je iz rodnog mesta pobegao jer je tamo stalno rat. 

-Bombe padaju na sve strane. Naoružani ljudi se samo pojave, naprave masakar i nestanu. Ja ne znam, a mislim da niko to više ne zna, ko protiv koga ratuje i zašto – priča raširenih ociju uznemireni dečak. 

On je najstariji od četvoro dece. Ima još dva brata i sestru koji su ostali tamo. Otac je imao para da plati samo za njega. 

• Krijumčarima je moj tata dao sedam hiljada evra da me prebace od Avganistana do Bugarske. Toliko košta cela ruta. Neki plaćaju pet neki osam, ali uglavnom je cena od pet do deset hiljada. Zavisi da li ideš do Grčke ili Bugarske. I niko ti ne garantuje da ćeš stići živ, to je stvar sreće i sudbine. Ipak je sve bolje nego biti u Kabulu. Tamo kad izadješ iz kuće i podješ u prodavnicu ili kod lekara isto su ti šanse 50 prema 50 da preživiš -objašnjava Abdul kako je krenuo na put žuvota i smrti. 

On je sa braćom od strica i još desetak ljudi krenuo kamionom iz Kabula. Krijumčari su ih odvezli do granice sa Iranom. 

-Prelaz izmedju Turske i Irana je veoma opasan. Iranski policajci odmah pucaju u izbeglice, a tu ima i lopova koji su spremni i da te ubiju i uzmu ti zlato ili novac. Meni se posrećilo da sam bez problema prešao u Tursku – priča mali Abdul. 

Tu ga je sačekao drugi krijumčar i odvezao do bugarske granice. Uspeo je da predje iz Turske u Bugarsku ali su ga bugarski policajci uhvatili na “ničijoj zemlji” dok je iz Bugarske prelazio u Srbiju. 

-Bilo je to nešto najgore što mi se desilo u životu. Slobodno mogu da uporedim sa strahotama u Kabulu. Vikali su na jeziku koji ne razumem, tukli nas, uzeli nam sve stvari, držali su nam oružje upereno u glavu. Strašno je kad gledate smrt u oči a taman ste mislili da ste na korak do slobode, do života – priseća se Abdul dogadjaja sa bugarske granice. 

Dva meseca je proveo u zatvoru za migrante u Bugarskoj. Kaže da su ih svakodnevno maltretirali i da je preživeo torturu. Ne želi da priča kako se je spasao iz tog takozvanog Centra za migrante u Bugarskoj. 

-Neko nam je pomogao da pobegnemo, ali me ne pitajte ko, ne mogu vam to reći – kaže Abdul.

-Kada nas je pronašla srpska policija bio sam mnogo uplašen. Nisam mogao da verujem da neće da me biju, plašio sam se da nas ne vrate nazad u Bugarsku što bi bilo povratak u pakao – priča sa suzama u očima dečak iz Avganistana. 

Medjutim, srpska policija ponela se prema njima kao prema ljudima. 

• Dali su nam da pijemo vode, doneli nam sendviče i sok i pozvali su ljude iz Komesarijata za izbeglice da dodju po nas. Znao sam da smo spašeni. – kaže Abdul.

U Preševu su dobili lekarsku pomoć, odeću i smeštaj. Brzo je upoznao sve u kampu i sprijateljio se sa mnogima.

-Ima nas odasvud, ali svi delimo iste sudbine – kaže on. 

Prema njegovim rečima malo je onih koji su tražili azil i žele da ostanu u Srbiji. On zna za petoto ljudi samo. Ostali žele u EU, Nemačku i Francusku pretežno. 

• Moj brat od strica sa kojim sam krenuo iz Avganistana je uspeo da se prebaci do Francuske. Odvezli su ga za 300 evra do Hrvatske granice, posle se snašao sam- priča Abdul. 

On je odlučio da ostane u Srbiji. Tražio je azil i čeka odgovor. Do tada biće u kampu u Preševu. 

Rastajemo se uz obećanje da ćemo ostati u kontaktu i da ćemo preneti njegove sugestije da se omogući bolji društveni život u kampu omladini od 15 do 25 godina.